Србија није победила Русију у четвртфиналу Дејвис купа, али је цео свет освојила својим емоцијама.
Српски тенисери нису успели да тријумфују рекетима, али су зато срцем показали да су најбоље што овај спорт има.
Дан после невероватне елиминације од Руса у Каха Махики, цео свет се клања емоцијама које су Срби показали, не само због пораза који се догађа једном у животу, него и у односу један према другоме.
Бајага сигурно није мислио на њих када је писао стихове за песму “Моји другови”, јер је написана пре него што су Ђоковић, Зимоњић, Типсаревић и Троицки постали ово што јесу.
Али, стих “Моји су другови жестоки момци великог срца, и кад се пије, и кад се љуби, и кад се пуца”, као да је писан по њиховој мери.
Кад Новак и Виктор нису искористили ниједну од три меч лопте против Андреја Рубљова и Карена Хачанова, са терена су изашли као највећи губитници турнира.
Нико тада није ни слутио да ће се мање од једног часа касније претворити у највеће победнике.
Јер ма колико је рекет важан у тенису, срце је још важније. Ма колико је победа важна у спорту, карактер је још важнији.
Српски тенисери те ружне мадридске вечери нису славили на терену, али итекако јесу током разговора са новинарима.
“Ово је прес конференција коју свако мора да види”, написала је Рим Абулеј, вероватно најбоља новинарка у тениском свету, која прати све важне турнире.
“Док Јанко Типсаревић изговара последње речи, сви на подијуму плачу. Такве емоције никада нисам видела. Троицки је неутешан док прича да му је бог дао да једном освоји Дејвис куп, а сада му је то одузео. Ненад се расплакао када је поменуо да је Јанко овако завршио каријеру. Морао је да стане да би се прибрао.”
Крис Клери (Њујорк Тајмс), такође редован извештач са свих важних тениских догађаја, написао је.
“Незаборавна емотивна препуна суза конференција за медије после елиминације српског тима. Желели су да освоје Дејвис куп због Типсаревића који завршава каријеру. Нису успели, али нису хтели ни да сакрију разочарање. Веома дирљиво.”
“Узмите марамице, превише је емотивно за гледање”, истакли су организатори уз снимак на Твитеру.
“Видео сам Ђоковића много пута да побеђује или губи, али никада није био толико растројен на конференцији за медије. И он и Троицки су били веома емотивни.”, написао је извештач “Дејли Мејла”.
Већина медија у опису овог меча истиче велико другарство које везује српске асове, уз Јанкове речи “они су моја браћа”.
Таква солидарност уз емотивну повезаност унутар једног тима ретко је виђена у било ком спорту. Поготово на врхунском нивоу.
Зато и јесте спортска трагедија да ова “златна генерација”, како ју је именовао Ненад Зимоњић, није освојила бар још једну Салатару.
Ово је била трећа шанса да дуплирају подвиг, деловало је да се све уклапа, поготово јер је Канада која се већ била пласирала међу четири најбоље, за наше тенисере лакши противник од Русије.
Али сва три пута се испречила срећа. Први пут је то било у полуфиналу 2011. против Аргентине у Београду. Ђоковић је због повреде морао да се преда Дел Потру.
Други пут је Србија била још ближе Салатари – у финалу против Чешке у Арени 2013. Троицки није могао да игра због оне идиотске казне изречене јер због страха од игле није пристао да да крв на допинг тесту. Лекарка му је тада обећала да ће моћи сутрадан, а онда порекла.
Типсаревић је ту скоро целу сезону одиграо повређен и када је на ред дошло финале против Бердиха и Штепанека, више није могао да стоји на ногама, а камоли да игра.
Трећи пут се догодио у Мадриду. Иако не постоји ни минимална замерка на тријумф Руса, ипак када се не искористе чак три меч лопте, мора да се постави и питање среће.
Јер у тенису се поени не освајају само феноменалним ударцима, него често и после грешака противника.
Али, срећа тог дана није поклонила ниједан поен када је одлука падала. Три пута је спасла Русе који у те три ситуације заслужни само за један одличан потез, кад је Рубљов одиграо феноменалан волеј. Остало су им Срби поклонили.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.