Пише: Томо МАРИЋ
Новак Ђоковић побеђује, чак и кад не победи!
Зашто, како и због чега?
Једноставно, зато што је искреност гола и хладна, али као таква и хиљаду пута моћнија од свих чари неистина, поготову злурадости и лажи.
У Ђоковићевом бићу, не само као великог спортисте и тениског маестра, већ младог човека планетарне славе нема музеја илузија, он живи на другој адреси.
Чистом душом, која је у дослуху са великим умом и божијим даром, обликована кроз бројне недаће и искушења, Ђоковић се испео као владар на врх тениске планете. Знао је свој пут, а и шта му је крајњи циљ.
Они други, самозвани критичари, а у ствари мрзитељи свега што није њихово, одабрали су за правило живота неискреност и обману, тада и свет, и глобални и локални, генерално постаје бездушан.
За те и такве, Отаџбина на пример, не значи ништа, то је њихов легални избор, као што је и Ђоковићев да се никад не можеш ни заморити ни уморити у давању својој Отаџбини.
Отуда и ехо његових речи, хитајући из Торина пут Инсбрука где га чекају пријатељи из репрезентације, за одлучујуће мечеве у Дејвис купу, које нису ни изговорене, а ипак, однекуд, одјекују – сви ми, чак и они најзаслужнији, више дугујемо Отаџбини него она свима нама!
Да ли је, при томе, мислио на цео свет, ако он уопште има колико жеље толико и снаге да то чује, остаће мистерија?!
Не издваја ли све то Новака Ђоковића, рођеног и васпитаног у земљи Србији, која је прошла кроз бројне огњене патње, а опстајала поносно, наспрам силника којима никад и ништа, сем њих самих, није свето.
Цинизам је израстао у авангарду времена којег више бестидно трошимо, него живимо као достојанствени људи.
Новак Ђоковић, као и његова Отаџбина, сматрао је и сматра, то сведоче бројни његови наступи, да је опрост увек највећа освета.
Неко виче: људи, гори ватра – свако од нас једе својом кашиком, испија свој мед и свој јед, по заслугама о којима ће други да одлучује, у неком другом добу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.