Првих десет ватерполо година Душана Мандића. Првих десет ако рачунамо од доласка у Партизан. И ако је популарно да се каже „ два у један“, „ три у један“, код леворуког, феноменалног српског репрезентативца, би лако могло да се каже „све у 10“.
Погледајте резултате са Партизаном и Про Реком, погледајте и са репрезентацијом. Са клубовима Лига шампиона и Супер куп са Партизаном, плус бројне титуле и купови са оба састава. Најдража капица му је донела по једно олимпијско и светско злато, три европска, један ФИНА куп, четири светске лиге и остало.
Од талента, од великог потенцијала постао је играч, ватерполо драгуљ. Светски ас, неко коме и после Токија предстоји период великих дела. Једва је чекао долазак у Београд и од бројних активности нашао је времена за новогодишњи интервју.
- Да причамо за празнични број о чудној, тешкој години.
- Прихватам – кратко је рекао Манда, показујући да деценијско пријатељство има предност над неким другим, исто тако битним обавезама.
И прича је кренула.
- Година? Знамо каква је, немам ту шта да додам. Тешка, чудна, не оставља никога равнодушним. Али, трудим се да је посматрам, ипак, кроз неке позитивне стране, на ствари које су биле лепе мимо спорта. А било их је.
Разговарали смо раније током периода када се ништа није радило у спорту, када је био у Западној Србији са лепшом половином и кћерком Ленком (рођена у септембру 2019). Јасно, на то је алудирао.
- Провео сам толико времена са породицом, био са Ленком пуна три месеца. Корона се догодила баш када ми је предах био преко потребан. Био сам уморан од јаких тренинга, стресних утакмица, путовања...
Ко зна како би то одиграло све да на утакмици Шпанијом 10. марта није повредио руку. Сумњало се на прелом. Због тога није отишао на припреме у Грчку које су брзо прекинуте а репрезентацију је, по повратку, сачекао дуг карантин.
- Тако сам игром случаја избегао, добио сам време за одмор. Отишао сам у Црну Гори на четири дана , остали смо три месеца. Шетња поред мора, Ленка са дедом и бабом, прелепо време, сунце. Са те стране много су добра била та три месеца. Гледао сам је како расте.
Уз шетњу са најдражима почеле су да се пуне и ватерполо батерије. Ужелео се Манда спорта који га је прославио.
- Осетио сам да ми недостају тренинзи, такмичења, јаке утакмице. Кад ме питате за репрезентацију рећи ћу оно класично да сам једва чекао да окупимо. Добро, још нисмо сви ту, али је прелеп осећај бити заједно поново у базену и ван њега. Чекамо Дебрецин, турнир Светске лиге. Резултатски није битан, али се радујем тим мечевима. Опет Шпанија, немамо притисак, верујем да ћемо да одиграмо добру утакмицу, да испунимо то што селектор Савић буде замислио. Па од марта нисмо играли. Враћамо се полако у нормалу, надам се да ће ускоро бити још боље, да ће да се корона завршити.
Враћамо се анализи године. После једног прекида у марту, уследио је други.
- Оба прекида сам искористио породично. О мору сам причао. На реду је Дрина. Били смо код жениних у Горњој Трешњици. Какво је то уживање, каква је Дрина. Прелепа, снажна, баш је врхунска. Пливао сам у њој, мада је хладна.
За тренутак је застао, па уз смех додао:
- Дете сам Бањице, научио сам на хладну воду.
Када смо сви почели слободније да дишемо, Мандић се вратио у Про Реко. У најтрофејнијем светском клубу игра шесту сезону. Још увек нема оно што богати газда Волпи тражи, нема Лигу шампиона мада је Реко, на папиру, увек највећи фаворит.
- Да ли је баш тако? Слажем се, прве године, кад сам дошао, били смо број један. Наредне већ нисмо били изразити, а после тога смо само били у кругу фаворита. Људи мисле да је то Реко из оне године када је имао два тима, један за Италију, други за Европу. Сада смо мало реновирани. Нови тренер Шпанац Хернандез, није ту више Филиповић, стигао је Аустралијанац Јангер. Неки Италијани су дошли, други отишли. Ужелели смо се игре, Лиге шампиона, првенства. Напорно је, за две недеље се враћам у клуб, тамо сам исто две недеље, па три нисам. Сваки тренутак користимо за уигравање.
Нема никаквих дилема када су у питању амбиције. То је научио у Србији. Увек на врх, или бар што ближе.
- Бреша ће у Италији бити велики ривал. У Европи је доста јаких тимова. Барселонета је одлична, Југ стандардно добар, Ференцварош ће бити прави када буде требало, Олимпијакос је незгодан, Марсељ ће се подићи, Ортиђа уме да изненади. Биће занимљиво, радујем се конкуренцији.
Наравно да прати шта се догађа у српском клупском ватерполу. Задовољан је после толико времена.
- Одавно нисмо имали такву конкуренцију, таква четири клуба као што су Нови Београд, Шабац, Црвена звезда и Раднички. Гледао сам неке утакми-це, има квалитета. Много ће то значити млађим играчима, да осете тензи-ју, чврстину. Само да се настави тако.
Од јуна ће опет репрезентација бити главна. Мандина листа успеха је дугачка, а сигурно да није близу краха. Има тек 26 година. Има левица још да ради. Кренуо је са Играма 2012. бронза, па сјајна 2014. у којој је као капитен подмлађеног тима освојио Светски куп. Опет ће бити утакмица попут финала Игара у Рију када је головима на свакојаке начине „уништио“ великане какви су Бијач и Павић.
- Сјајан, незабораван, период. Рекао бих да су 2014, 2015. и 2016. епске године. Има у нама још снаге и жеље. Идемо даље, до краја.
За крај класично питање за новогодишњи интервју – шта би пожелео у 2021?
- Свима здравље и срећу у овим временима.
А спортски?
- Желим само да одемо на Олимпијске игре. Прво то, после ћемо лако.
Довољно.
Веровао у људскост
При поласку у Италију Мандић није размишљао хоће ли га на граници раздвојити од супруге и детета. Нису имали сву папирологију потребну у том тренутку.
- Мислио сам ма ко ће да нас раздвоји. Нисам препотентан, веровао сам у у људскост, у разум. Кренули смо и тамо нас нико ништа није питао. Ленки прија Реко, мали град на мору, сјајан за живот са малом децом.
У Партизан из два пута
Присећа се како је као 15-годишњак са мајком дошао у Београд, да затражи да га виде у Партизану:
- Узели смо хотел на три дана. Хтео сам да видим како то тренира Партизан, клуб који је био појам за све нас. Испред базена сам замолио тренера Зорана Миленковића да тренирам тај кратак период. Рекао сам да бих волео да сам ту. Ипак, нису имали интересовања да ми нешто понуде. Тражио сам само стан, храну и да се школујем. Никакав новац.
Вратио се у Котор. Прича се наставља:
- Видели су ме после на неким турнирима, на јуниорском СП у Шибенику. Стигао је позив. Био сам три месеца у Бањици, онда ме је Милановић пребацио у Партизан. Са 16-17 година ме убацио у ватру, упијао сам сваку реч, гледао како раде и тренирају Влада Вујасиновић и остали. Узели смо Лигу шампиона у великом стилу.
А мој Божић?
Ретко Манда показује љутњу. Онакав грмаљ делује питомо, мирно, некад чак и превише, па због тога речи незадовољства добијају на тежини.
- Све поштујем, поштујем и католички Божић. Све тада стане. А мој, наш Божић? Не знам када сам га провео породично. Сада су одредили да путујемо на Бадњи дан, да увече на дан Божића седимо затворени у неком хотелу у Дебрецену, без породице. То ме страшно нервира, није у реду.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.