Strahinja i Viktor Rašović: Bratski do velikih karijera

0

Braća u sportu nisu novost. Ipak, da dva brata igraju na vrhunskom nivou, da osvajaju velika takmičenja i čine jedan drgugog boljim i toliko se dobro slažu na i van terena nije toliko čest slučaj

FOTO: I. Veselinov

Srpski vaterpolo video je Duška i Gojka Pijetlovića kako se kite najvećim svetskim priznanjima. NJih dvojica, sad već prošle godine, povukli su se iz reprezentacije, međutim ima ko da ih nasledi – braća Strahinja i Viktor Rašović.

Nerazdvojni u bazenu, Rašovići gaje posebnu vezu i van plivališta. Počelo je sve u klubu Beograd krajem prošlog veka, prenelo se na Crvenu zvezdu i Barselonetu, a posle nekolko godina razdvojenosti u inostranstvu, reke života spojile su ih na novom putu.

- Nas dvojica smo zahvaljujući tata Mališi krenuli da se bavimo vaterpolom 1998, čak nisam pošao ni u školu. Lokalna deca dolazila su u klub i želela da treniraju. Razlika u odnosu na Partizan je što vas tamo selektiraju i gledaju da naprave igrače. U Beogradu talenti sami isplivaju i ko vredi uspevao je da se probije. Video sam da dominiram u odnosu na ostale i već tad sam znao da ću biti vaterpolista. Klinačke želje sam ostvario. Zlato iz Tokija je najveća, ostaju još evropsko i svetsko prvenstvo koje želim da osvojim – započinje priču Strahinja.

Viktorova priča:

- On je igrao sa godinu dana starijom grupom, dok sam ja bio sa mojom generacijom. Ponekad sam trenirao sa njima, tada bi me Strahinja savetovao kako da  budem bolji.

Stigao je poziv Crvene zvezde koja je pravila velike planove. Viktor je došao , ali lako je moglo da se dogodi da mu se brat ne pridruži:

- Strahinja je u tom momentu bio blizu potpisa sa Vojvodinom. Zvezda ga je zvala i čekalo se – priseća se Viktor.

Vojvodina i Strahinja bili su skoro gotova priča. Međutim, jedan neodgovoreni poziv promenio je sve:

- Dača Ikodinović se nije javljao, a zvao sam ga da mi potvrdi uslove za Vojvodinu. Bila je to nedelja i on je isključio telefon. Vojvodina je igrala u Ligi šampiona, bio bih bliži reprezentaciji. Neodgovoren poziv promenio je sve.

Pet godina u Zvezdi donelo je pregršt lepih uspomena Rašovićima – Liga šampiona, Superkup Evrope, dve duple krune su dodali u svoj rezime:

- Prve dve godine se tim menjao. U trećoj i četvrtoj napravljen je super tim koji svi pamte, dok smo poslednje sezone oslonac igre bili Viktor, Sava Ranđelović i ja. Žao mi je što nismo ostali na okupu jer niko nije mogao da nas pobedi. Znali smo se i mogli da igramo žmureći, funkcionisali kao sat. Kolena se zatresu i srce krene da lupa jače, tako pamtim Crvenu zvezdu – govorio je Strahinja.

Završni turnir Lige šampiona 2013. održan je na Banjici. Veliki finalni meč između Juga i Zvezde bio je glavna tema danima u prestonici Srbije. Strahinja se kristalno jasno seća svakog detalja:

- Bila je neverovatna euforija . LJudi su čekali u redovima za kartu. Gledao sam sa Savom Ranđelovićem u sobi Partizan i Barselonetu za treće mesto. Kada smo došli na Banjicu, bilo je puno. Čuli smo navijače tokom zagrevanja unutra, sve se treslo. Bio je neverovatan osećaj kad smo izašli na bazen, pesma sa četiri strane, bakljade. Jug je te godine bio najjači tim, pobedili su nas dva puta. U toj utakmici smo postali igrači. Pokrivali su Duleta i Prlaina,a onda je Viktor na 6:5 za njih dao gol, pobedili smo 8:7 – pričao je Strahinja.

Viktor, koji je nekoliko godina kasnije igrao za velikog rivala, podelio je i anegdotu:

- LJudi sa kojima sam pričao dok sam igrao u Jugu kažu da je to njihova najjača ekipa ikada. Onda smo došli mi, klinici, i pobedili ih. Svi vole da se šale, a uvek su imali komentare na moj gol. Govorili su da sam kriv i da sam ih upropastio kad sam pogodio, da sam okrenuo utakmicu. To im je i dalje rak rana. Ta pobeda otvorila nam je put, afirmisala nas je kao mlade igrače – kaže mlađi Rašović.

Posle sjajnog perioda, došlo je vreme za rastanak sa Zvezdom, ali i Beogradom. Braća se, ipak, nisu odvojila. Sledeći korak načinili su zajedno i to u jedan od najlepših gradova Evrope – Barselonu.

- Bilo je sjajno.  Dobro je što smo zajedno otišli. Stan u kom smo živeli bio je na lepoj lokaciji, blizu plaže,  sve kao iz bajke. To su dve godine koje nemaju cenu – rekao je Strahinja.

Viktor se nadovezao:

- Najlepše dve godine života bile su u Barseloni. Sve je fenomenalno proteklo. Ostavili smo dobar utisak i verujem da bolje funkcionišemo kad smo skupa. Tokom zime bilo je 14, 15 stepeni, sunčano, lepo vreme. Tokom Božića uvek smo bili sami, a sad kad smo došli kući, provodimo praznike sa porodicom. Izdvojio bih i finale Kupa kralja prve sezone. To je za njih najbitnije takmičenje.

Neizbežan trenutak razdvajanja  morao je da dođe. Desilo se to 2017. kad je Viktor pošao put Hrvatske i zaigrao za Jug, dok je Strahinja sreću potražio u mađarskom Egeru.

- Proveo sam uspešnih godinu dana. Osvojili smo Kup, prvenstvo i Regionalnu ligu. Bili smo četvrti u Ligi šampiona, ali mislim da smo mogli do finala. Stekao sam mnogo prijatelja, naročito sam ponosan na odnos sa Ćavijem Garsijom. Mislim da sam prvi Srbin koji je igrao u Jugu, ali zaista nisam imao problema – ističe Viktor.

Sudbina je htela da spoji Rašoviće u istoj zemlji, ali u različitim timovima. Viktor se preselio u Solnok:

- Razgovarao sam sa Živkom Gocićem i oni su u tom momentu imali velike planove. Bili su tu Andrija Prlainović, Đorđe Lazić i Milan Aleksić. Bez mnogo dvoumljenja sam otišao. Iskoristio sam priliku da budem blizu kuće.

Prisetio se Strahinja njihovog prvog duela kad su Eger i Solnok ukrstili koplja:

- Naš okršaj došao je tokom moje druge godine boravka u Mađarskoj. To nisu bili istinski dueli, štedeli smo jedan drugoga. Teško je igrati protiv rođenog brata. U Egeru mi je bilo neočekivano lepo. To je mali grad blizu Slovačke. Nema puno života, pogotovo u zimskom periodu, ali to mi je prijalo. LJudi u klubu bili su sjajni, prihvatili su me i osećao sam se dobrodošlim.

Pre ponovnog ujedinjenja, oba brata imala su po još jedan strani angažman. Viktor je zaigrao u Francuskoj za Nojzi la Sek, dok se Strahinja vratio u Srbiju i branio boje Radničkog iz Kragujevca:

- U Parizu sam igrao prošle godine. Bilo je teško vratiti se aktivnostima u bazenu posle karantina od 28 dana. U septembru sam došao u Francusku kod trenera Stefana Ćirića i golmana Stefana Živojinovića. Živeo sam u Gradu svetlosti i veoma mi je drago da sam to iskusio. Dogurali smo do finala plej ofa što nije bilo ni u snovima. Posle plasmana u finale, ljudi u klubu su plakali. LJubili su nas i grlili, nisu mogli da veruju šta smo uspeli da postignemo – objašnjava Viktor.

Za to vreme, Strahinja je ređao uspehe sa Kragujevčanima:

- Prošla sezona bila je vrhunska. Osvojili smo dva trofeja, Regionalnu ligu i prvenstvo. Imali smo puno uspeha, ali i druženje je sjajno. Ove godine se stvorila prilika da se još nekoliko nas vrati iz inostranstva. Nema ništa lepše nego da smo svi na okupu i da je prvenstvo na visokom nivou.

Posle šest godina, Rašovići su ponovo zaigrali za isti klub. Pozvao je Novi Beograd i mnogo razmišljanja nije bilo:

- Prvo sam ja dobio poziv, a potom i Viktor. Klub ima velike ambicije, očekujem da osvojimo prvenstvo Srbije. Borićemo se i za ostale trofeje, ali otom-potom. Prvi pehar nam je izmakao. Radnički je zasluženo slavio, ovo je alarm da se probudimo – kaže stariji Rašović.

Viktorm, osvajač evropskog zlata 2018. i svetske bronze 2017. se nadovezao na reči brata:

- Mislim da je ovo fenomenalna priča za tim i srpski vaterpolo. Radnički, Partizan i Zvezda pored nas, vraćaju reprezentativce u Srbiju. To je najbitnija stvar. Kad smo mi bili u Zvezdi imali smo Prlainovića, Pijetlovića, Šefika pored kojih smo stasavali. Mi smo sad ti uz koje drugi treba da uče. Prvi motiv bio je da se vratim u Srbiju. Vrhunska je ekipa, a pošto je Strahinja je tu, sve je još lepše.

Komentari (0)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru