Страхиња и Виктор Рашовић: Братски до великих каријера

0

Браћа у спорту нису новост. Ипак, да два брата играју на врхунском нивоу, да освајају велика такмичења и чине један дргугог бољим и толико се добро слажу на и ван терена није толико чест случај

ФОТО: И. Веселинов

Српски ватерполо видео је Душка и Гојка Пијетловића како се ките највећим светским признањима. Њих двојица, сад већ прошле године, повукли су се из репрезентације, међутим има ко да их наследи – браћа Страхиња и Виктор Рашовић.

Нераздвојни у базену, Рашовићи гаје посебну везу и ван пливалишта. Почело је све у клубу Београд крајем прошлог века, пренело се на Црвену звезду и Барселонету, а после неколко година раздвојености у иностранству, реке живота спојиле су их на новом путу.

- Нас двојица смо захваљујући тата Малиши кренули да се бавимо ватерполом 1998, чак нисам пошао ни у школу. Локална деца долазила су у клуб и желела да тренирају. Разлика у односу на Партизан је што вас тамо селектирају и гледају да направе играче. У Београду таленти сами испливају и ко вреди успевао је да се пробије. Видео сам да доминирам у односу на остале и већ тад сам знао да ћу бити ватерполиста. Клиначке жеље сам остварио. Злато из Токија је највећа, остају још европско и светско првенство које желим да освојим – започиње причу Страхиња.

Викторова прича:

- Он је играо са годину дана старијом групом, док сам ја био са мојом генерацијом. Понекад сам тренирао са њима, тада би ме Страхиња саветовао како да  будем бољи.

Стигао је позив Црвене звезде која је правила велике планове. Виктор је дошао , али лако је могло да се догоди да му се брат не придружи:

- Страхиња је у том моменту био близу потписа са Војводином. Звезда га је звала и чекало се – присећа се Виктор.

Војводина и Страхиња били су скоро готова прича. Међутим, један неодговорени позив променио је све:

- Дача Икодиновић се није јављао, а звао сам га да ми потврди услове за Војводину. Била је то недеља и он је искључио телефон. Војводина је играла у Лиги шампиона, био бих ближи репрезентацији. Неодговорен позив променио је све.

Пет година у Звезди донело је прегршт лепих успомена Рашовићима – Лига шампиона, Суперкуп Европе, две дупле круне су додали у свој резиме:

- Прве две године се тим мењао. У трећој и четвртој направљен је супер тим који сви памте, док смо последње сезоне ослонац игре били Виктор, Сава Ранђеловић и ја. Жао ми је што нисмо остали на окупу јер нико није могао да нас победи. Знали смо се и могли да играмо жмурећи, функционисали као сат. Колена се затресу и срце крене да лупа јаче, тако памтим Црвену звезду – говорио је Страхиња.

Завршни турнир Лиге шампиона 2013. одржан је на Бањици. Велики финални меч између Југа и Звезде био је главна тема данима у престоници Србије. Страхиња се кристално јасно сећа сваког детаља:

- Била је невероватна еуфорија . Људи су чекали у редовима за карту. Гледао сам са Савом Ранђеловићем у соби Партизан и Барселонету за треће место. Када смо дошли на Бањицу, било је пуно. Чули смо навијаче током загревања унутра, све се тресло. Био је невероватан осећај кад смо изашли на базен, песма са четири стране, бакљаде. Југ је те године био најјачи тим, победили су нас два пута. У тој утакмици смо постали играчи. Покривали су Дулета и Прлаина,а онда је Виктор на 6:5 за њих дао гол, победили смо 8:7 – причао је Страхиња.

Виктор, који је неколико година касније играо за великог ривала, поделио је и анегдоту:

- Људи са којима сам причао док сам играо у Југу кажу да је то њихова најјача екипа икада. Онда смо дошли ми, клиници, и победили их. Сви воле да се шале, а увек су имали коментаре на мој гол. Говорили су да сам крив и да сам их упропастио кад сам погодио, да сам окренуо утакмицу. То им је и даље рак рана. Та победа отворила нам је пут, афирмисала нас је као младе играче – каже млађи Рашовић.

После сјајног периода, дошло је време за растанак са Звездом, али и Београдом. Браћа се, ипак, нису одвојила. Следећи корак начинили су заједно и то у један од најлепших градова Европе – Барселону.

- Било је сјајно.  Добро је што смо заједно отишли. Стан у ком смо живели био је на лепој локацији, близу плаже,  све као из бајке. То су две године које немају цену – рекао је Страхиња.

Виктор се надовезао:

- Најлепше две године живота биле су у Барселони. Све је феноменално протекло. Оставили смо добар утисак и верујем да боље функционишемо кад смо скупа. Током зиме било је 14, 15 степени, сунчано, лепо време. Током Божића увек смо били сами, а сад кад смо дошли кући, проводимо празнике са породицом. Издвојио бих и финале Купа краља прве сезоне. То је за њих најбитније такмичење.

Неизбежан тренутак раздвајања  морао је да дође. Десило се то 2017. кад је Виктор пошао пут Хрватске и заиграо за Југ, док је Страхиња срећу потражио у мађарском Егеру.

- Провео сам успешних годину дана. Освојили смо Куп, првенство и Регионалну лигу. Били смо четврти у Лиги шампиона, али мислим да смо могли до финала. Стекао сам много пријатеља, нарочито сам поносан на однос са Ћавијем Гарсијом. Мислим да сам први Србин који је играо у Југу, али заиста нисам имао проблема – истиче Виктор.

Судбина је хтела да споји Рашовиће у истој земљи, али у различитим тимовима. Виктор се преселио у Солнок:

- Разговарао сам са Живком Гоцићем и они су у том моменту имали велике планове. Били су ту Андрија Прлаиновић, Ђорђе Лазић и Милан Алексић. Без много двоумљења сам отишао. Искористио сам прилику да будем близу куће.

Присетио се Страхиња њиховог првог дуела кад су Егер и Солнок укрстили копља:

- Наш окршај дошао је током моје друге године боравка у Мађарској. То нису били истински дуели, штедели смо један другога. Тешко је играти против рођеног брата. У Егеру ми је било неочекивано лепо. То је мали град близу Словачке. Нема пуно живота, поготово у зимском периоду, али то ми је пријало. Људи у клубу били су сјајни, прихватили су ме и осећао сам се добродошлим.

Пре поновног уједињења, оба брата имала су по још један страни ангажман. Виктор је заиграо у Француској за Нојзи ла Сек, док се Страхиња вратио у Србију и бранио боје Радничког из Крагујевца:

- У Паризу сам играо прошле године. Било је тешко вратити се активностима у базену после карантина од 28 дана. У септембру сам дошао у Француску код тренера Стефана Ћирића и голмана Стефана Живојиновића. Живео сам у Граду светлости и веома ми је драго да сам то искусио. Догурали смо до финала плеј офа што није било ни у сновима. После пласмана у финале, људи у клубу су плакали. Љубили су нас и грлили, нису могли да верују шта смо успели да постигнемо – објашњава Виктор.

За то време, Страхиња је ређао успехе са Крагујевчанима:

- Прошла сезона била је врхунска. Освојили смо два трофеја, Регионалну лигу и првенство. Имали смо пуно успеха, али и дружење је сјајно. Ове године се створила прилика да се још неколико нас врати из иностранства. Нема ништа лепше него да смо сви на окупу и да је првенство на високом нивоу.

После шест година, Рашовићи су поново заиграли за исти клуб. Позвао је Нови Београд и много размишљања није било:

- Прво сам ја добио позив, а потом и Виктор. Клуб има велике амбиције, очекујем да освојимо првенство Србије. Борићемо се и за остале трофеје, али отом-потом. Први пехар нам је измакао. Раднички је заслужено славио, ово је аларм да се пробудимо – каже старији Рашовић.

Викторм, освајач европског злата 2018. и светске бронзе 2017. се надовезао на речи брата:

- Мислим да је ово феноменална прича за тим и српски ватерполо. Раднички, Партизан и Звезда поред нас, враћају репрезентативце у Србију. То је најбитнија ствар. Кад смо ми били у Звезди имали смо Прлаиновића, Пијетловића, Шефика поред којих смо стасавали. Ми смо сад ти уз које други треба да уче. Први мотив био је да се вратим у Србију. Врхунска је екипа, а пошто је Страхиња је ту, све је још лепше.

Повезане Bести

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру