Филиповић: Mислим да се више никада неће појавити oвакав тим

Празан простор на екрану компа. Треба га попунити. Тема Филип Филиповић. Најбољи играч и стрелац олимпијског турнира у Рију, историјског не само за наш ватерполо, већ и српски спорт уопште. Шта написати да се већ није прочитало, како дати читаоцима нешто ново? Питање без одговора или је одговор у редовима који следе. Бар покушај одговора...

У микс зони је дајући дрхтавим гласом изјаве разгаљеним новинарима, морао да заплаче. Није издржао. Са Филипом сам разговарао „милион” пута, често, врло често за новине. Никада није тако реаговао на бројне тријумфе које су пратиле његову феноменалну каријеру.

Пре две вечери седимо на тераси његовог прелепог дома. Дуга прича, колико је то могуће. И онда ће Филип:

- Ова екипа никада више неће играти у истом саставу. И мислим да се никада неће ни појавити такав тим. Можда ће наследници да буду успешнији што им од срца желим, али овакав ментални склоп тешко да ће неко да има. Моја награда је само резултат рада екипе, њиховог поверења у мене, да могу одиграм како би они желели. Моја екипа…

И онда је опет пустио сузу:

Филипе ставићу у текст да си заплакао.

- Слободно, не стидим се, кад год поменем ову екипу крену ми сузе.

И наставља:

- Последња два-три дана као да сањам, као да није готово. Сањам да смо на играма, да се нисмо вратили. Затим прелепа слика са дочека, народ који је свестан шта смо тамо урадили. Четири екипе од четири у полуфиналу, па још четири медаље. Заслужујемо још бољи статус, ми смо најбоље што Србија има. Сјајне екипе и врхунски појединци. У то треба да се улаже.

Пре разговора о самом турниру Филиповић прича о самој завршници:

- Не знам када смо почели да славимо. Бане Митровић је позивао публику. Ја сам био близу Сукна са којим играм у Про Реку. Честитао сам му и рекао: „Сандро играо си сјајно, један си од најбољих играча света, али ово, ово данас је наше”. Честитао ми је. Потом смо славили на клупи, испунили смо сан многих, пре свега наш, сан који смо сањали од дана када смо почињали каријеру. Тада су емоције пукле.

Турнир подељен у два села. Шокантан и слављенички. На крају тријумф, а само неколико минута игре са Аустралијом делило је светске и европске прваке од шокантне елиминације. Крећемо од почетка и Мађара:

- Највише смо се тактички спремили за њих. Устали у пет, знали да је лош термин. Буквално смо отели бод, јурили минус четири. Знали смо да смо реми отели, да га нисмо заслужили. Имали смо одмах састанак. Тада нисмо могли ни да предвидимо да ћемо у групи имати толико празног хода.

Грчка?

- Знали смо како треба да играмо, али су нас умртвили одбраном, натерали да играмо безидејно. Али сада могу да кажем судије су нас растуриле, спречиле да на крају победимо. Видели смо после комуникацију Грка и њих и све нам је било јасно.

Бразил?

- Рачунали смо да два ремија нису трагична и да победа над Бразилом враћа атмосферу. Прибојавали смо се Перонеа и Врлића. Пероне је дао свој допринос на други начин. Ми смо били бледи, без осећаја, брзо нам је прошла утакмица да нисмо стигли да се вратимо. Догађало се да крваво радимо да постигнемо гол, а онда лако примимо. Шокантан пораз.

Реакција?

- Појавила се бојазан, шта смо радили, да ли смо прокоцкали све оно за шта смо се припремали читав живот. Стизала нас је Аустралија, потпуно отворена утакмица. Моја најгора два дана у каријери. Непроспавана ноћ па састанак на којем је Живко Гоцић толико тога рекао, а да није поменуо ни игру ни ватерполо. То никада нећу да заборавим.

Аустралија?

- Једва смо чекали почетак. Почели смо да играмо иако је било опет „бисера”. Међутим, сада нисмо губили наду, појавило се опет свом снагом оно наше заједништво. Требало је да ломимо. Не ривале, они нису били важни, него нас. Да верујем у шут, у одбрану, у лопту. Преломили смо, победили и мислили смо да је то - то.

Јапан?

- Ипак то није било то. У већ уписаној победи Јапан нам је у првој четвртини дао пет голова. То нам се никада није десило, Играли су три напред, три позади, деградирали игру. Савић нам је на паузи рекао да је последњи тренутак да се тргнемо. Неки су у таквој игри морали да се жртвују, да дају све од себе. Тог дана су многе утакмице имале чудне резултате. Нервирало нас је, јер нема везе са спортом, још су као сви бежали од нас, који, до тада нисмо ништа одиграли. Испада да су више они веровали у Србију од нас самих. У том тренутку.

Почињао је други део. Шпанија?

- Да нама је тада почињао турнир. Мислили смо да ћемо у групи да се загрејемо, али није тако било. Морали смо у глави да окренемо прекидач, да покажемо агресивност од самог тренутка почетка. Тога су се сви плашили. Није то туча, нисмо никога ударали, већ смо само кренули да играмо са жаром који нас је красио годинама. Шпанија се уз неке срећне голове држала, али реално све је било у нашим рукама. Као до самог краја.

Италија?

- Видели смо да су уплашени на самом представљању. Обарали су поглед, избегавали комуникацију. Претходно су сјајном одбраном декласирали Грке. Одсекли су се. Уз то Италија није само ривал у базену. Много је ствари поред, логистика, суђење. Они нису веровали, а нама је то одговарало, ишло на нашу воденицу. Хрвати су то гледали и верујем да им није било добро. То је била наша најбоља припрема.

На крају финале свих финала, Хрватска?

- Селектор Савић је мало причао о тактици. Тражио је само да играмо. Дошли смо до тренутка да остваримо снове. Има ту још ствари које ће остати само међу нама, јер ће једино на тај начин имати своју праву вредност. Један бивши ватерполиста ми је рекао раније да је све то увек само једна утакмица, једна лопта, блок или гол. И то сам рекао у најави Хрвата, да упутим поруку саиграчима да је то само један меч који морамо да победимо. Да смо размишљали другачије, да је кренуло другачије прошла би нам утакмица брзо, не би стигли да се вратимо.

Још мало детаља:

- Многи мисле да је било рутински, а није. Они су у целој својој причи потпуно превидели да Ћук због лома руке не игра. На крају су чували гол. До тог меча сјајни Бијач, против нас није знао шта га је снашло, а после параболе Гоцића није могао ни да претпостави какав му следећи шут стиже. Павић је ушао као последњи покушај, али му је поверење растурио Мандић шраубом.

Крај и злато:

- Да крај и злато. Мислим да Хрвати морају да буду после свега задовољни сребром.

Да ли би ми на крају, после свега, били задовољни сребром?

- Ми? Ми не!

И на крају признање новинара, МВП турнира:

- Имао сам доста признања, а ово је најдраже. Можда зато што и новинари више знају ватерполо од неких ФИНА званичника. Али, понављам, то је награда екипи чији сам део, награда у правом тренутку, на правом месту

Шта још нисте рекли?

- Има и тога, али боље је да не говорим нешто. У сваком случају велика захвалност стручном штабу који је имао живаца за све наше да тако кажем глупости. Хвала и Ћири и Паји, затим медицинском штабу, осталима који су све време били уз нас. Сви заједно смо чекали једну утакмицу која ће све да промени, сви заједно смо је дочекали. Са златом на крају упркос жељама неких да не будемо успешни. Али они нису део ове лепе приче.

Завршимо са положајем руку приликом фотографисања:

- Све то има неку поруку и један и други положај руке. Али то нема везе са оним што многи причају и преносе погрешне поруке. То су ипак само руке.