Специјално за Журнал из Будимпеште: Дејан Стевовић
– Па шта мислите, Загреб је ту, могао сам себи да приуштим – каже легендарни ватерполиста Младости који је са СФРЈ био двоструки светски и једном олимпијски победник, а затим наставио успехе и са Хрватском .
Одмах пристаје да разговарамо. Уз услов:
– Идемо напоље, да запалим.
У ватерполу је био све. Играчина, тренер и мушке и женске екипе. Опозиција ватерполо власти. Данас задужен за промоцију ватерпола, а професионални менаџер патика „стартас”.
– У ватерполу сам волонтерски, нема лове. Пази, ситуација је јасна и код вас и нас. Ако нема резултата репрезентације ватерпола пада. На доле. А резултат је медаља. Не злато по сваку цену, већ медаља. У супротном можеш да дубиш на глави нема интереса, ни медија, ни спонзора, ни новца. Резултати репрезентације држе савез. И ништа друго.
Србија и Хрватска су у последње време стално у великим утакмицама.
– Да ту смо, али будимо искрени, Србија је направила чудо. Једноставно јој се све поклопило. Има лидера тог занесењака Савића, има момке од којих неки можда сами по себи нису светске величине али су се уклопили. То је нека природна селекција. Јака физички и ментално. Пази, треба чекати. Рудић је два пута био пред отказом па су му пустили да чека Марковића, Јоковића, Добуда, Сукна. И Туцак је фанатик, оправдавам неке потезе. Заборављају људи да никада није имао целу екипу на окупу. И сада имамо одличне јуниоре, нека занимљива имена. Слушај Савић и Туцак су рецимо већ величине, Вјеко Кобешћак је будућност. Мора једном да буде селектор као што је морао да буде, а није Озрен Боначић.
Колико би два сјајна тима могли на овом такмичењу?
– Кад би могли да се састану?
– Ако све буде нормално, у полуфиналу.
– Е, то ти је финале пре финала – лаконски закључује.
Наставља са причом о спорту:
– И Србија и Хрватска имају традицију у колективним спортовима. Мислим да смо у кошарци ту негде. Наши су рукомет и фудбал, ваши одбојка и по резултатима ватерполо. Гањамо се, увек близу један другог.
Како види нова правила?
– Пресрећан сам што су главни елементи остали. У супротном могли смо да првенство правимо у хотелском базену. Чуј пет на пет, мала лопта. А ово са 11 играча је трагедија. Други повећавају број, ми смањујемо.
За време ЕП у Београду окупила се генерација која је 1986. освојила злато у Мадриду:
– То су људи са којим сам живео. Ове моје виђам, а од ваших сам најчешће са Васовићем, позовем некад Милановића, ту су Гочанин и Рађеновић. Део, леп део мог живота. И са Вањом Удовичићем сам добар. Видим да помаже спорт. Пази ви сте у бољој ситуацији. Код вас је олимпијско злато било 40.000 евра код нас 15.000. Једино клубови нестају а нестају и великани попут Бате Орлића, Ненада Манојловића, Уроша Маровића као и код мене Матошића, Сајферта, Силића... Не знам ни више како радимо. Има базена али... Пази пливачки клубови морају да буду уз ватерполо, као некад Партизан. Не могу сви да пливају али ти могу да играју. Међутим...
Међутим?
– Све се мења. Данас децу мораш да пазиш, да се извињаваш ако тражиш нешто теже да се уради. Они имају правну заштиту. Замислите да сам ја тражио заштиту кад би ми Никола Стаменић опалио шамар.
– Па јесте ли добијали шамаре?
– Ихај…
Није више, бар јавно у ватерполу. Штета...
– Он је најбољи тренер свих времена. Чуј шта ти кажем најбољи. Сви остали далеко испод. И ако га видиш реци му да ми је увек у срцу – завршио је Дубравко Шименц.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.