- Хоћу да стигнем кући, у Кикинду! Овде сам у карантину, тестиран и негативан је налаз.
Млади тренер је савезни селектор женске репрезентације Узбекистана. До пре десетак дана уживао је у љубазности домаћина, одличним условима за рад, сарадњом која се пожелети може.
А онда је стигла корона, све је стало и Кикинђанин је пожелео да се врати у Србију. Није му тио пошло за руком и сада, суочен са бројним проблемима седи у Ташкенту.
- У односу на оно што сам написао на свом друштвеном статусу ништа се није променило. Заправо новина је да нису успели да ме избаце из стана. Нико ме из представника наше државе овде ни једном није обратио поводом мог захтева. Чуо сам да се праве неки спискови али је проблем овде другачији – каже Алексић.
Суштина је заправо у малом броју Срба, тачније двојици који су у Узбекистану. Поред Алексића ту је Жељко Раковић из Сремске Митровице.
- Он је у граду удаљеном два сата од Ташкента. Послала га је српска фирма да тамо ради. Кад се и најави авион за сат времена њему треба најмање два да стигне плус блокаде јер је све затворено. Сад покушавају да му нађу неку дозволу да уђе у Ташкент па да се заједно сналазимо. Сви градови су изоловани, све се затвара.
Ситуација је далеко од пријатне. Алексић то поткрепљује следећим речима:
- Овде је паника, људи избегавају странце. Ако се неко у мом окружењу разболи, ја сам мртав човек. Ноћас су ми били испред стана. Комплетан комшилук је био са захтевом да одмах напустим зграду јер ћу да их заразим. То је трајало од пола два до пет ујутру. Забранили су ми да причам мобилним јер их, наводно, узрујавам. Једва ме је полиција спасила. Објашњавали су да треба да им је част што је селектор репрезентације њихов комшија. Ма ни да чују, хтели су и њих да бију. Дошли су и људи из савеза и ствар се смирила. Потпуно сам шокиран, до јуче су желели да се сликамо, да попричамо, а сада влада потпуна паника.
У тај стан је дошао из хотела којег је морао да напусти:
- Из три сам морао да изађем. Нема гостију, неће нико да држи отвореним објекат без гостију.
Молбе, захтеви, предлози су за сада без одговора.
- Речено нам је да дођемо до неког европског града па ће бити лакше. Као покупиће нас са осталим Србима. Људи не капирају да не можемо нигде на тај начин. Амбасадор ми је рекао да ће ме Немци депортовати назад ако се тамо појавим. На летове за Москву могу да рачунају само Руси. Тражили су нам гаранције да ће исти дан кад стигнемо у Москву доћи наш авион по нас. Па ко то може да гарантује. После добијемо из амбасаде поруку да се обратимо кризном штабу Узбекистана. Ваљда је логично да имам њихову помоћ. Очајан сам.
И на крају Алексић каже:
- Остало ми је само да се молим Богу и да дођем у Кикинду, да будем са својима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.