Маја, још у пуној форми, игра за Вакифбанку. Дача, још од 2008. силом добро познатих прилика ван базена. То је нека друга прича.
Елем, како се ово двоје супер старова проводе. Чуј проводе, како живе корона дане. Прича само Дача. Прво зато што је причљивији од Маје и друго што га није било у нашим медијима дуго. Бар не са неким нормалним темама.
- Хоћете редом…Боље одмах да кажем. Људи, није ово неозбиљно, напротив. Чувајте и себе али чувајте и живце, не подлежите психози која се сервира са телевизије. То ме убија кад гледам. Ма…- почиње Данило Икодиновић, увек без длаке на језику.
У Истанбул је дошао 15. марта ујутру. Ситуација је била следећа:
- Пазите, Маја је тада још тренирала. Али после три, четири дана је престала. Све је стало. Сада ? Живимо у стамбеном комплексу и ту сваки дан изађемо. Она вежба, не воли баш да трчи, а ја стварно истрчим пет до десет километара, тренирам, шетам. Убијемо тако два сата напољу.
И онда?
- И онда кући… Нигде не идемо, нико нам не долази. Нема дружења, не чачкамо ђавола.Неко време су још радили мањи ресторани, а сада је и то затворено, тржни центри су брзо ставили катанац. Када идемо у остале рад-ње чувамо се, стављамо маске, рукавице.
Улице?
- Нећете веровати, али у граду од 15-16 милиона становника сада нема никога на улицама. Добро, ружно је време и не би се много излазило и онако. Кад буде било лепше сигурно је да ће бити више шетача али су Турци свесни ситуације. До сада сам ухватио два три лепа дана и на шеталиштима је било људи. Капирам да је озбиљно, али не знам да ли бих издржао атмосферу посебно са медија у Београду. Зато ми је драго да смо остали овде, мада смо то решили и пре него што сам дошао и пре него што је ово ухватило маха. Остајемо док све не прође. А и када би хтео назад нема како. Нема више авиона. Овде се добро осећам и то је био савет наших породица...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.