Слободан Никић: Немамо базен само за репрезентацију, нама асови улазе у воду после грађанства...

1

Пуних 37 година живота, 29 медаља у каријери дугој скоро исто толико година

ФОТО: Архива Журнала

Једини ватерполиста на планети са три светска злата, уз то једно олимпијско, пет европских, два са Светског купа и девет са Светске лиге.

Центар високе класе, стабилна личност, опрезан, рационалан, промишљен , увек на земљи, без јасно изражених емоција и кад добија и кад губи. Није било неочекивано, Слободан, Бобан, Никић је решио:

Доста је било, време је. Тачка на каријеру. Окрећем се тренерском послу. Планирао сам то и желео да сам објавим. Можда сам могао да после освајања титуле са Ференцварошем све завршим али сам мислио да ће ми бити жао једном ако не пробам. Играо сам за Вашаш али сам видео да нема више мотивације, да једноставно то више није то.

Замену је одмах пронашао. Играјући за Вашаша упоредо је радио са младим играчима у Ференцварошу, постао сарадник Жолта Варге, званично најбољег тренера на свету у 2019.

Проводио сам по пет сати на базену. Нисам хтео да говорим да хоћу да будем тренер док се сам не уверим у то. Када сам преломио онда идем до краја, па шта буде. Користићу оно што сам прошао. Знам Манојловићев систем који је највише радио у ватерполу, Савића наравно, затим неке Милановићеве погледе, приче са Вујасиновићем али хоћу да имам нешто своје. Варга има велико поверење. Не журим, у раду са клинцима напредујем и ја. Далеко од тога да све знам.

И одмах каже да за нечим жали:

Не радим у својој земљи. Немамо базен само за репрезентацију, нама асови улазе у воду после грађанства, недостаје нам још спортских радника. Ето, то ми је жао. Радујем се опет јер сам добио подршку свих другара. Шта сам могао, да седим и блејим. Није то за мене. Хоћу да радим, да дам максимум, па колико вреди.

Почео је у репрезентацији, на Ускршњем турниру у Ници са Јеленићем, Злоковићем и Пековићем. Од 2003. у сталном погону националног тима. Са Душком Пијетловићем, од 2009. до опроштаја од репрезентације 2016. представљао је најбољи центарски тандем света.

Рођен је у Зрењанину 25. јануара 1983. у згради ватерполисте Душана Дамјановића. Старији брат Александар се први опробао у базену, Бобан је то учинио пресељењем у Београду. Близу Бањице, уз то навијач Партизана, није било дилеме.

Био сам код Мирка Босанца, тада је почео и Гоцић. Волео сам и кошарку, али сам се врло брзо определио за базен.

Причао је раније да није имао узора.

Волео сам да гледам Владу Марковића, једне сезоне и Душана Поповића. Игора Милановића сам студирао са касета.

Богата трофејима клупска каријера: Партизан, Ниш, Јадран ХН, Олимпијакос, Про Реко, Камољи, Галатасарај, ОСЦ, Ференцварош, Вашаш је листа Никићевих клубова. Националних пехара на претек, са Про Реком 2010. и Ференцварошем 2019. и Лига шампиона.

Репрезентативна каријера у 355 прича, 354 гола у већ поменутих 29 одличја. Мало је таквих бројки у трофејном српском спорту. Званично је почео на ЕП Крању 2003. и од тада је од важних такмичења пропустио само Олимијске игре 2008. због повреде и Светску лигу у години опроштаја од репрезентације после олимпијског злата.

И пре Крања сам био на неким репрезентативним акцијама, припремама али је првенство у Словенији прави почетак. У право време. Годину дана раније Манојловић је у тим убацио Злоковића и Удовичића, са мном су кренули Гоцић, Јокић и Гојковић. Касније смо били велики ривали после распада Државне заједнице.

Помињући почетак Никић је искрен:

Нисам ни слутио да ће каријера да буде оваква. Ишло је редом. Сматрали су да је буцмасти дечак талентован јуниор, после је стигао први тим Партизана. Манојловић ме је у репрезентацији гурнуо у ватру. И онда 355 пута, поштено сам одрадио.

Уз дужно поштовање медаљама у Светском купу и Светској лиги са Никићем смо анализирали оне трофеје који се не заборављају, од почетка:

Крањ 2003, Европско првенство је био улазак у нешто ново. Био сам најмлађи у игри, још центар, гледали су ме са четворо очију. Огромна одговорност. Још оно финале са инцидентима које смо проживели и преживели. Повратак авионом, на аеродрому хиљаду људи, нисам уопште знао шта се дешава.

Монтреал 2005, Светско првенство:

Осећао се већ мирис раздвајања и код састављања тимова. Било је битно да можемо да у финалу победимо Мађаре. Ту су Шапић и Вујасиновић умногоме утицали на тактику, како да зауставимо Киша.

Прво првенство као Србија у Београду на Европском 2006.

Велики притисак, нови састав без Црногораца. Био сам ту први центар и мислим да сам одлично одиграо читав турнир.

Смена генерација и освајање света 2009. у Риму.

Било је ко су ови, као да смо пали са марса. И тај успех је отворио врата целој генерацији. Вања Удовичић је био сјајан капитен, лидер, говорили смо да трчи по води. Кад се сетим његове утакмице против Црне Горе у Загребу годину дана касније. Био је сјајан.

Следеће злато је било 2012. у Ајндховену на првенству Старог континента:

Чудно звучи али волео бих да се није догодио. Биле су Игре те године и нисмо издржали притисак и на два такмичења будемо најбољи. Срећом 2016. се то није догодило а све време сам о томе размишљао.

Памте се утакмице са Црном Гором и Мађарском у завршници ЕП у Будимпешти 2014:

Важно такмичење пре свега за Савића. Хајде о њему мало. Невероватан тип, супер интелигентан, има жицу за сваког играча. Нисам видео да неко тако брзо капира ствари, мења у ходу ако треба. Мозак 300 на сат. Једном је рекао да када би га видели Орлић и Манојловић шта ради да им не би било добро. Финале са Мађарима је незаборавно, устане читав базен Алфред Хајош и аплаудира на великој игри.

Доминација је настављена у Казању 2015. на Светском првенству:

Прошетали смо се, играли кад је требало. Са Хрватима, на крају, седам разлике.

Београд, други пут, Арена, 20.000 људи:

И финале са сјајном Црном Гором. Огроман притисак, потражња за картама. Уз то добили смо их неколико пута на невероватан начин. Бојао сам се да нам се не врати. А Игре су нас тек чекале.

И на крају Игре, коначно злато:

Не знам шта ново да кажем. Знам да сам у оним првим данима полудео, говорио сам који смо ми дебили да ово радимо. После је све дошло на своје и неизмерна срећа.

Резимирајући пређени пут без много размишљања каже да може да буде и више него задовољан:

Нисам био најбитнији играч, али мислим да сам био важна карика. Како у игри тако и ван базена. Некако сам са Гоцићем последњих година преузео ту улогу чувања атмосфере, био сам често консултован, нисам летео. Момци су то препознали и дисали смо као један. Поносан сам.

И треба да буде. Никић у каријери није направио ни једну једину грешку. Без мрље, без ситуације која би могла да представља сенку. Коначно овације пуног Ташмајдана на њговом и Гоцићевом опроштају у децембру 2016. све говори.

Не знам да ли се неко тако опростио. Било је лепо и господски. Баш како треба.

Повезане Bести

Kоментари (1)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Beast87

Hvala za sve i sve najbolje od srca

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру