Прорицали су му репрезентативну каријеру, говорили да је перјаница сјајне генерације, момака рођених 1993 године. Кад је имао 15 година тренер голмана Баната, Слободан Радованов, рекао је да у погону има „чудо од детета“.
Био је са кадетском и јуниорском репрезентацијом, на самиту голмана проглашен најбољим у Србији у своме узрасту. Био је, а сад је возач шлепера, коритара, и власник је „грдосије“ од камиона.
Међутим, фудбалу није окренуо леђа, чува мрежу ФК Златице, из истоименог малог места надомак Зрењанина. А, Стефана Стојкова, голмана, знају широм банатске равнице.
Златица за уживање
- Браним у малом клубу, играмо у зрењанинској А лиги. Фини момци, нема притиска, сви за своју душу. На утакмице стижем, на тренинге тешко. Деси се да, понекад, са шлепером дођем на стадион. У тиму Златице, баш уживам – додао је Стефан Стојков.
- Прошао сам школу Баната, код тренера Радованова научио пуно, пуно сам и тренирао, и мимо тренинга. Играо сам у екипи која је имала запажене резултате у Омладинској лиги Србије, тукли смо Звезду, Партизан, ОФК-а у Београду. Из генерације, само је Александар Чаврић испливао – почео је разговор момак висок 190 цм и витак као бор.
Са сетом и великом дозом разочарења, сећа се дана из јуниорског погона Зрењанинаца. Само код ових реченица, увек насмејани младић, одавао је тугу.
- Као јуниор, пола године био сам резерва Марку Кнежевићу у првој екипи. Банат је био прволигаш, Марко сјајан момак, међутим, нису ми дали прилику. Чекао сам док ми није дојадило. Радило се о пролећном делу сезоне, суботом сам седео на клупи прве екипе, недељом бранио за јуниоре. За мене су говорили да на Бегеју коначно имају голмана какви су били Шаровић и Шаренац о којима се и данас прича. Тапшали су ме по рамену, хвалили и доводили голмане из других средина. Да сам добио прилику на кашичицу, остао би. Отишао сам у Јединство из новог Бечеја, вратио се у Банат и брзо прешао у Младост из Лукићева, Војвођанска лига. Кад смо играли у Панчеву и Вршцу, после утакмица питали су ме противнички навијачи, „мали, шта ћеш ти у овој лиги“. Бранио сам одлично. Више су ме ценили други, него матични клуб.
Код помене шлепера, код елоквентног момка, осмех је озарио лице.
- Брзо сам схватио да од фудбала нема вајде, да од тога не могу да живим. Са средњом школом нисам се могао нигде запослити, да чамим на Заводу за запошљавање, а „кобили би могао реп да ишчупам“, како се каже, није ме занимало. Клубови су ми нудили 3000 динара по утакмици, то је био „плафон“. Једне вечери сам пресекао и замолио оца Ранка да ми помогне. Радио је у Русији, уштедео нешто новаца и кад сам рекао да ми купи половни шлепер, само што се није срушио са столице. Он и мама Јасмина су ме подржали и постао сам „свој на своме“. Не гледам да ли ће ми дати „црвену“. Претходно сам положио за све категорије. Фали ми за аутобус, нисам напунио 24. и не могу да полажем. Нећу га никад возити, али ћу положити, да комплетирам све у саобраћају.
Открио је како је друштво из фудбала гледало на његову одлуку.
- Мислили су да се зезам, а ја никад у животу нисам био озбиљнији. Било је оних који су се, у почетку, смејали, сад ми говоре, „браво“. Остали су у фудбалу и траже од родитеља за џепарац,а играју четврту лигу. Тата је шлепер купио пре две и по године, мама се бринула како ћу возити грдосију, није могла да спава размишљајући о мени. А, за воланом шлепера је лакше него у многим аутомобилима, све аутоматика.
Једно име је посебно апострофирао.
- Много ми је помогао и данас помаже, Жељко Милановић. Био ми је тренер у Лукићеву, сјајан човек, има транспортну фирму и увео ме у посао. То се не заборавља и остаје за читав живот.
Тренутно вози вештачко ђубриво, семе пшенице, меркантилне пољопривредне производе.
- Хвала, Богу, има посла. Уствари, ко хоће да ради, увек се надје посао. Возио сам и по иностранству, Мађарска, Словачка, Румунија.
Не прихвата чувену „шоферска је туга преголема...“
- Нема овде туге, туга је у фудбалу. Неки од мојих вршњака остали су у заблуди, сад не знају на коју ће страну. Не може се спавати до подне и гледати „куд сунце хода“. Треба бити искрен према себи. Од фудбала не могу да живе ни они у суперлигашком друштву. Можда могу док су првотимци да крпе крај с крајем, али шта после, кад се угасе светла рефлектора, кад те нема у новинама, кад ниси више играч утакмице. На време сам преломио. Размишљам да временом купим још једна шлепер, градим фирму. На овоме сигурно нећу стати.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
