ПИШЕ: Предраг Миљуш
Трљао сам очи у неверици гледајући на телевизији утакмицу Спартак – Златибор. Режисер преноса је сваку прилику користио да емитује кадрове из препуног гледалишта, лица људи од 7 до 77 година. Већина је седела, остали су стајали на мостовима између трибина, изгледало је да ће полетети са пасарела дворане у Дудовој шуми, оригинално и необично архитектонски решене. Чак 3.000 гледалаца тискало се у њој, КЛС то не памти, ни Суботица у 21. веку.
Бобан Јарамазовић се прошле године прихватио Спартака, помаже му организационо Дарко Папац саиграч из златних деведесетих кошарке на северу Бачке. Обојица Суботичани, остали из тог тима Стојан Ивковић, Дејан Котуровић, Дејан Мишковић, Војкан Бенчић, Благоје Ивић, Драган Алексић...стизали су са разних страна...Водио их је Горан Миљковић Финац, тренер и учитељ, у смислу посвећености, бриге и љубави отац том тиму. Доктор је био онда и сада је Мића Видановић. Боље и успешније екипе од те Спартак није имао. Секретар је био Петар Вуцелић, добри, племенити човек за све који су га упознали. Пут им је утрла генерација Милетина, Вуковића, Прћића, Хорвата...али они су за разлику од наследника играли само у Другој лиги СФРЈ.
Спартак је 1991. адмистративно ушао у Прву лигу коју су напустили клубови из Хрватске и Словеније. На старту је победио Босну, постао хит ЈУБА лиге. Био сам новинар Темпа и кренуо сам у Суботицу да направим репортажу о Плавим голубовима. Путовао сам расклиматаним Југом са Финцем који ми је причао приче. Ушли смо кроз отворени прозор у службене просторије. Падала је киша, био је октобар, СФРЈ се распадала у крви и пепелу, биле су мобилизације, суморно време, атмосфера ...као у романима Данила Киша. Увече су локали били празни, али Суботица је светлела, није било мрачно као у другим градовима. Суботица Љубише Ристића и Радета Шербеџије и њиховог КПГТ, нису они случајно изабрали погранични град на северу Србије за сценско деловање. Суботица је имала много тога, пре свега тај дух мултикултурализма у којем су се сви добро осећали, а не само неки.
Финац ме је водио у кафане рвачких легенди Сретена Дамјановића и Рефика Мемишевића Бралета, у кафић стонотениског аса Зорана Калинића, били смо на хокејашком терену да видимо Чабу Ладоцког...Ишли смо у Синагогу, Градску кућу, Позориште, ресторан Непкер...Међутим, Суботица је имала кошарку, први пут у Првој лиги. Сви путеви водили су у Дудову шуму на утакмице тима који је касније два пута био у полуфиналу првенства Југославије и једном играо финале Купа, за Спартак златних деведесетих.
Кад није у Првој лиги - Спартак и Суботица свима недостају.
Бобан Јарамазовић је успешан пословни човек и бивши играч који савршено добро зна да од кошарке неће увећати иметак. Као што слути да му нигде неће бити топлије него у Спартаку, у којем је провео најлепше године. Та синтеза његових финансијских и организационих могућности и сећања на прохујале дане обновила је време у којем је Спартак опет постао потреба Суботичана.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.